Академик Проф. др Јан Кишгеци

219

У данашње време упознавање витеза уопште није ствар наравно, али ко зна проф. др. Јан Кишгеци, он има ту привилегију. И многи, кад га сретну, немају појма да разговарају с једним. Да, међу нама живи витез – витез реда хмеља …

Пре седамдесет пет година, 10. септембра 1941. године, у Бачком Петровцу се родио син од родитеља Јана и Зузане Кишгецов, којима су дали име Јанко. Тада сигурно нико од њих није знао да ће њихов син израсти у познатог научника, стручњака, доктора пољопривредних наука, универзитетског професора, академика, политичара, публицисту, писца, … Сина на којег су сигурно били поносни.

Из његове биографије сазнајемо да је након завршетка словачке гимназије у Бачком Петровцу наставио студије на Пољопривредном факултету у Новом Саду, где је постепено дипломирао, докторирао и на крају постао професор. 1968. године радио је у Институту за пољопривредна истраживања (данас Институт за ратарство и повртарство у Новом Саду), где је био директор Одељења за хмељ, сирак и лековито биље у Бачком Петровцу и као шеф научноистраживачког тима од 1975. до 1990. Радио је и на Новосадском факултету као наставник.

Почетком 1990-их политичке воде су га одвеле на место покрајинског министра пољопривреде, а у кризним годинама санкција и блокада чак и на фотељу министра пољопривреде Србије (1991-94). Од 1994. до 1996. био је на месту директора Савезне управе за ветерину и управе за заштиту биља Савезног министарства привреде. Од 1996. до 2000. године, као оснивач и директор, радио је у Институту за биљне и животињске генетичке ресурсе Уније. Од 1998. до 2000. године предавао је и као редовни професор на предмету Лековито биље на Пољопривредном факултету у Земуну. Од 2000. до 2007. године радио је као редовни професор на Катедри за ветеринарство Пољопривредног факултета у Новом Саду, предмет „Хранљиве и отровне биљке“. Такође је био саветник генералног директора Института за биљну производњу и поврће у Новом Саду и члан научног тима Одељења за алтернативне културе у Бачком Петровцу. Највише се бавио агробиолошким и техничко-технолошким проблемима хмеља, циркуса и лековитог биља. Уже подручје његовог научног рада била је агроекологија хмеља и лековитих биљака.

Захваљујући свом професионалном фокусу и свом послу, путовао је готово по целом свету. Неколико пута је студирао у САД (пет пута) и Кини (четири пута), али и у Јапану, Бразилу, Израелу, Египту, Русији, Аустралији и многим европским земљама. Увек се враћао кући са новим сазнањима, идејама, новим плановима.

Упркос бројним функцијама и свом раду, проф. Кисхгеци је иницирао оснивање првог пољопривредног музеја у Југославији, са седиштем у Кулпину. У сарадњи са професорима Пољопривредног факултета у Новом Саду, којима је, попут њега, историја пољопривреде првенствено хоби, ствар срца, а не само посао, више од двадесет година радио је на оснивању овог музеја, што је и успео. 2011. музеј је пререгистрован у Удружење за музејско аграрно наслеђе, где је проф. Кишгеци је и даље њен председник. Такође је председник Управног одбора удружења.

Од 2004. до 2008. године Јан Кишгеци био је председник Међународног удружења пољопривредних музеја (АИМА – делује у оквиру УНЕСЦО-а), којим је председавао у четворогодишњем циклусу. 2008. године организовао је у Новом Саду и у Кулпину КСВ. Конгрес АИМА, коме је присуствовало више од 50 музеалаца из 15 земаља.

Проф. Кишгеци је објавио више од 200 научних и стручних радова, био је вођа многих домаћих и међународних пројеката. Као аутор и коаутор написао је 26 књига. Његово перо написано је у четири монографије о уметницима ниског нивоа – академском сликару Зузки Медведови (у сарадњи са Владимиром Валентиком), сликарима Мартину Јонашу, Ивану Крижану и Владимиру Урбанчеку.

Између осталих његових активности познат је рад у Међународној организацији за пољопривреду (ФАО), у Научном већу Међународне асоцијације хмеља – ИХБ, члан је ИЦОМ-а – Међународног савета музеја, АИМА – Међународног удружења пољопривредних музеја, ИСХС – Међународног друштва за хортикултурне науке. , … Од 1997. члан је Словачке академије пољопривредних наука, а од 2007. члан Српске академије иновативних наука.

Један од његових највећих хобија од младости је колекционарство. У његовој приватној колекцији налази се мноштво аутентичних докумената, посебно фотографија из историје доњо словачких Словака. Поред тога, он фотографише и снима не само природу, већ и све оно што чини живот.